Portret je snimak neke osobe na kome je fiksiran njen živ i iskren izraz izvesnog duševnog stanja ili raspoloženja (napregnutost, veselost, srdžba, potištenost, bol itd.), ili izvesnih osobenosti uslovljenih uzrastom, životnim iskustvom - odnosno životom uopšte, zanimanjem, podnebljem i sl. On može biti pretstavljen poprsjem ili samo delom lica (što se ređe čini i to obično kod ličnosti naglašeno markantnih crta ili izraza), ili može biti i snimak cele osobe eventualno vezan i sa nekom radnjom kojom se takođe naglašava izražajnost portreta.
U portretu treba po mogućnosti, da je sačuvana i sličnost sa modelom. Ovo se napominje zato jer izvesna teška duševna stanja (razljućenost, strah, bol) i preterana napregnutost izobličavaju fizionomiju ponekad do te mere da se sličnost sa uobičajenim izgledom i potpuno izgubi. Jasno je da će se to i u fotografiji odraziti, neki put i sa razlogom više: osoba može biti snimljena iz neuobičajenog položaja (kamera nisko ili visoko), što će učiniti da se ta razlika zbog perspektivnog ocrtavanja u jednoj ravni još i pojača.
Ako portret ima dokumentarni karakter, sličnost sa modelom mora biti što potpunija.
Snimanju portreta treba pristupiti tek po detaljnoj studiji modela, svetlosti, pozadine, aparata i dr. U pogledu modela potrebno je uveriti se da li je on dovoljno uvežban za poziranje i održavanje željenog izraza i u relativno dužem vremenskom periodu; da li ima baš onakvu fizionomiju kakva se želi reprodukovati pod određenim uglom snimanja uz date svetlosne okolnosti i sl. Za uvežbavanje modela potrebno je obostrano veliko strpljenje i razumevanje. Svetlost je potrebno proučiti s obzirom na njenu prirodu (dnevna, veštačka, kombinovana), jačinu i razmeštaj svetlosnih izvora. Problemu pozadine posvetiti mnogo više pažnje nego što se to obično čini, a takođe aparatu i optici, pa i svim fototehničkim postupcima.
Portret, dakle, izuskuje ozbiljnu i dugu studiju, a pre svega potpuno jasnu predstavu o tome šta se slikom želi prikazati. Snimanje bez pripreme i podavanje trenutnim utiscima teško će dovesti do uspeha.
Težište portreta je na liniji oči - nos, usta, brada - eventualno i - na rukama - i te partije treba da su od ostalih dovoljno izdvojene tonski i perspektivno (oštrinom). Naravno, i u ovome biće izuzetaka.
Obrisi poprsja (glava, vrhovi ramena) obično čine trougao sa osnovicom dole, što ostavlja utisak stabilnosti i čvrstine ili su, u odnosu na strane slike, i snažnije iskošene. Kompozicija u ovalu - glava u krupnom planu - najčešće je takođe koso postavljena, sugerišući veselost, nestabilnost i nepouzdanost, ako je spuštena, i odlučnost, samosvest, a gordost ako je uzdignuta. Profilu najbolje odgovara blaga S linija (zabačena glava) sa više prostora u pravcu pogleda da se - u protivnom - ne bi sugerisao utisak skučenosti, odnosno sudara sa ivicom slike; to vredi i za sve ostale slučajeve. Visoko postavljanje, (vrh glave skoro na gornjoj ivici), sa zabačenošću unazad, makar i neznatnom, ostavlja utisak snage, oholosti i agresivnosti, a obratno - pogotovu sa visoko postavljenom linijom ramena - skromnost i potištenost. Jasno da pri svemu ovome ima i izuzetaka. Tako, na primer, neka blaga i nežna fizionomija, odgovarajući mekano osvetljena odavaće utasak nostalgije, mira ili tuge, iako je postavljena visoko i sa zabačenom glavom.
Osoba snimljena u celosti ili do pola, obično se postavlja dijagonalno u odnosu na optičku osovinu motiva, u blaže ili oštrije izvijenoj liniji (približno slovu N ili Z) odnosno S - koja pretstavlja tzv. "liniju lepote" - ređe sasvim uspravno ili položeno.
Linija očiju, načelno, dolazi u gornju trećinu slike.
Tonovi mogu po želji odnosno željenom učinku - biti skučeni (tvrdi) ili široki (meki), ili harmonični. Prvi će pogodovati markantnim i starijim osobama, dajući izrazu čvrstinu i odlučnost, drugi nežnijim (deca, žene) naglašavajući blagost i mekoću. Harmonično tonska skala najčešće se upotrebljava pri snimanju osoba u celom, osim ako to nisu siluete.
Tvrdi se tonovi postižu jednostranim vođenjem svetlosti, (najpogodnija je veštačka) a meki i harmonični primenom više reflektora, eventualno i zaklonjeni tankim prozirnim papirom, ili refleksnim površinama (ovo naročito kad se snima pri dnevnoj svetlosti) ili upotrebom omekšivača uz uslov da je glavno svetlo veoma naglašeno.
Vođenjem svetlosti potrebno je slici obezbediti živost ritmičnom izmenom tonova (naprimer: sredina lica svetla, jedna strana u lakoj senci, druga u gušćoj, pozadina u nekom drugom tonu, vršna svetla "špic lihteri" naglašena jako, crnine potpuno zasićene), što je primenom više reflektora lako postići.
Dobrom podelom oštrine po dubini tj. da je potpuno oštra samo linija oči - nos, usta, brada - i pogodnim vođenjem svetlosti, najjače naglašeni detalji, ili cele linije, oči - nos, usta, brada, slika će dobiti plastičnost i, uz upotrebu odgovarajuće optike, perspektivno dobro delovati, što je važan uslov svake dobre slike.
Model treba postaviti u takav položaj da ne deluje tvrdo (zategnute tetive i mišići) i usiljeno. Za snimanje poprsja potrebno je da sedi na stolici bez naslona, uspravno i lako nagnut napred, da ne bi eventualno došlo da tzv. perspektivne deformacije, sa ležerno stavljenim rukama u krilo. Po potrebi neka je i dobro našminkan, ali nikako toliko da šminka pokrije karakteristične nabore kože i izmeni prirodan izraz. Pravilno upotrebljena šminka skratiće nezahvalan a skoro uvek neminovan proces retuša.
Svetlost reflektora pogodnija je za rad od dnevne svetlosti jer reflektore možemo pokretati ne pokrećući model i tako regulisati jačinu svetlosti odnosno menjati stepen zasenčenja pojedinih partija po volji.
Snimanje se može obaviti i samo sa jednim svetlom (sunce, jedan reflektor), kako je već napomenuto, ali to su izuzetni slučajevi. Redovno će, međutim, biti potrebno više svetlosnih izvora.
Najskromnije mogućnosti pruža jedan reflektor uz pripomoć veće, svetle refleksne površine (zid, platno, papir, osvetljene istim reflektorom, otprilike suprotno njoj postavljenim), koja služi za ublažavanje (razbijanje) senki. Upotreba više reflektora i više refleksnih površina, nameće se veoma često: za dosvetljavanje pojedinih delova (ruke, kosa, nakit), potenciranje vršnih svetla, izdvajanje pozadine itd.
Razmeštaj reflektora nemogućno je šablonizovati već i zbog toga što se on upravlja i prema karakterističnosti lika, ali, načelno, svetlosni efekti u slici treba da su što bliže prirodnim. Prema tome, najjače svetlo - tzv. glavno svetlo ili glavno efektno svetlo - kome su sva ostala svetla u pogledu intenziteta podređena, može se nalaziti spreda, sa strane i nešto uzdignuto što odgovara polažaju sunca (ovaj položaj zauzima i reflektor pri snimanju samo sa jednim svetlom i to tako da od strane u senci bude osvetljena jagodica). Opšte svetlo ili ekspozicijsko svetlo ublažava tvrdoću senki povećavajući zbog toga plastičnost slike; ono je i regulator ekspozicije. Svetlo sa strane osvetiljava pozadinu ne dodirujući model (ono je jedno od pomoćnih svetla) a svrha mu je da izdvoji (tonski) model od pozadine i ujedno da izbriše eventualne senke na pozadini nastale od druga dva reflektora. Jedno ili dva pomoćna svetla mogu se staviti iznad glave da prosvetle kosu - ovo samo kod plavih osoba, "lihteri" na crnoj kosi čine je sedom; jedno svetlo direktno spreda i nisko ublažiće senke pod bradom i dati veću živost očima.
Dobri svetlosni efekti mogu se postići i pri dnevnoj svetlosti uz pomoć refleksnih površina. Naročito su za to pogodne manje svetle prostorije (kuhinja, kupatilo) sa tankim zavesama na prozoru, jer omogućavaju vanredno modulisane senke.
Dnevna i veštačka svetlost mogu se kombinovati, pri čemu će ili jedna ili druga biti glavna, dnevna ako se žele mekše slike, veštačka - najčešće - ako se žele tvrđe.
Glavno svetlo vođeno više sa strane činiće model mršavijim, a vođeno više spreda umanjiće bore ali i smanjiti plastičnost slike.
Potrebno je da pozadina bude mirna i jednolično osvetljena - dakle bez šara, mrlja i ukrasa - načelno u svetlo-sivom tonu. Model od pozadine treba da je dovoljno izmaknut da bi se izbegle senke od unakrsno postavljenih reflektora, a i zato da se po potrebi, čak i bela pozadina reprodukuje u tamnijem tonu.
Na aparat se ne postavlja naročit zahtev, pa ni na optiku osim u pogledu žižne dužine. Za nemirnije osobe i decu najpogodnija je refleksna kamera sa svetlosno jačom optikom. Snimanje izbliza (krupnija glava) ili cele osobe dijagonalno postavljene u odnosu na optičku osobinu objektiva, ili paralelno sa njom, apsolutno zahteva objektiv veće žižne dužine. Uopšte je preporučljivo snimati sa objektivom veće žižne dužine zbog manje dubinske oštrine (veća plastičnost). Objektiv zakloniti od direktne svetlosti reflektora, odnosno sunca.
Ukoliko je snimak veći, upotrebiće se papir grublje strukture, ali i tu nema pravila: videli smo mnoge velike portrete (velike u svakom pogledu) i na visoko sjajnom papiru.
Boja papira biće često i topla (slonova kost, šamoa), a takođe i tonovi pa će biti, po potrebi čak i smeđi.
Retuš - kao i na negativu - i to ne samo tehničkih grešaka, dozvoljen je uz uslov: da se ne primeti i da ne izobličava fizionomiju, ako se to specijalno ne želi.
Najglavnija stvar kod snimanja portreta treba da bude ne samo dobijanje "analitičkog" portreta osobe koju snimamo, već i dobijanje njenog individualnog duševnog izraza. Osobi koja je snimljena može da se i ne dopadne takav portret, ali to i i nije tako važno. Za nas, koji u svoj rad unosimo mnogo više ambicija, važnije je da postignemo što bolji rezultat. Međutim, bez dobrog poznavanja tehnike snimanja portreta to nije moguće.
Da otpočnemo s kamerom. Preporučljivo je da kamera bude snabdevena što je moguće boljim objektivom do koga možete doći. Za portretisanje najbolje je da objektiv ima nešto veću žižnu daljinu nego objektivi koji se smatraju normalnim za izvestan format. Na taj način vi ćete ispuniti površinu fotografije komotno, bez potrebe nekog većeg približavanja modelu, čime bi samo rizikovali da dobijete deformisano lice. Ako je objektiv sa normalnom ili kratkom žižnom daljinom u proporciji sa površinom negativa, onda je najbolje da kameru malo udaljite od objekta koji snimate, kako bi se izbeglo već pomenuto deformisanje.
Pozadina je takođe veoma važna stvar. Ravan zid može biti osvetljavan tako da proizvodi razne svetlosne efekte. U slučaju da zid nije ravan, ili ako su na njemu prozori ili vrata, zamračite ih roletnama ili prosto prekrijte kakvim ćebetom, platnom ili šperpločom. Za portrete, osetljivost treba, u najvećem broju slučajeva, biti podešena tako da daje lepe i meke gradacije tonova.
Pribor za osvetljavanje kod snimanja portreta pri veštačkom svetlu, a i kod dnevnog koji put, treba da se sastoji od dva ili tri reflektora. To bi bilo minimalno kod ovakvih snimanja. Naravno, ako se želi postizanje i nekih naročitih efekata u kosi i iza modela, onda bi trebalo nabaviti i jedan do dva "spotlajta" t.j. reflektora sa sočivom.
Postavljanje i upotreba svetlosti je jedan od najvažnijih elemenata kod snimanja portreta. Dnevna svetlost je takođe vrlo pogodna za dobijanje efektnih i izražajnih portreta. Senke od sunčane svetlosti se kod modela mogu otkloniti ili ublažiti reflektovanom svetlošću kartona premazanih aluminijevom bronzom ili nekom sjajnom materijom. Ako je sunce podnevno i jako, onda se možemo poslužiti i reflektorom.
Šminka je stvar za sebe. Spretnom upotrebom šminke može se mnogo pomoći da se dobije dobar portret, specijalno ženski portret. Ima ljudi čije lice nije pogodno za portretisanje. U tom slučaju tražimo pomoć od šminke, koja umnogome smanjuje defekte na licu. Međutim, šminka se nikad ne preporučuje kod dece!
Postavljanje modela je jedan od najvažnijih elemenata u postizanju dobrih rezultata. O ovome se dosada vrlo malo pisalo. Ovo je tajna koju profesionalci u najvećem broju slučajeva čuvaju za sebe. Može neko biti odličan tehničar i poznavalac kamere, osvetljenja, emulzije i sl., ali ako ne poznaje tajnu pravog i dobrog postavljanja modela, rezultati će većinom biti negativni. Zbog toga ćemo se u okviru ovoga članka da zadržimo na ovoj temi.
Glava ili lice je najglavniji predmet o kome moramo naročito voditi računa prilikom postavljanja modela. Vrlo se retko portretišu modeli s lica (en face) ili s profila, jer nijedan od oba načina ne daje prirodan efekat. Nasuprot ovome, portreti kod kojih je lice snimljeno sa tri četvrtine daju najlepše rezultate.
Treba zapamtiti da kod držanja glave ona mora biti tako postavljena kako bi se istakle dobre crte lica, dok ostale delove glave treba načiniti nenametljivim. To znači, da kameru treba postaviti nešto niže ako želimo da smanjimo suviše dugačak nos, čime istovremeno ističemo nešto više bradu. Nasuprot tome, kod kratkih ili prćastih noseva, kamera treba da ima nešto viši položaj. Kratak i širok nos može biti osvetljen skoro potpuno s jedne strane, čime se postiže mala optička varka. Pazite samo da ne dižete suviše visoko kameru iznad nivoa lica vašeg modela. U takvim slučajevima dobijaju se nesrazmerna iskrivljavanja, odnosno izobličavanja ramena i vrata, što proizvodi dosta groteskan efekat.
Velike uši mogu biti ublažene pomoću senke i ugla kamere. Raspored svetlosti treba udesiti tako, da spoljne izbočine ne budu istaknute, a zatim treba snimati iz ugla iz koga se neće videti uši koje strče. Veliki otvor objektiva pomaže da se umanje ovakvi i slični fizički nedostaci. Polje oštrine u dubinu je vrlo malo, pošto je oštrina udešena na oči, tako da ostali delovi glave iza očiju ostaju malo neoštri. Tu treba paziti da se ne preteruje, pa samo oči ostaviti oštre, a ostali deo lica da bude kao u nekoj magli.
Vilica i njena struktura često pretstavlja za početnike pravu torturu. Vilica koja je ćoškasta ili masivna može biti umanjena ako podignemo nešto malo ugao kamere. Slaba vilica ili brada pojačava se ako se ona nešto izbaci napred i snima iz nešto veće blizine, ali nikad iz profila. Potpuno frontalne i poze iz profila dolaze u obzir tek onda, kad moramo da snimamo dugačko i izdubljeno lice. U takvim slučajevima najbolje je osvetliti lice direktno, a niži ugao kamere proširiće suviše dugačko lice.
Kod modela čiju glavu ili glavu zajedno s ramenima treba da snimamo, a u sedećem je položaju, najbolje je da za tu svrhu uzmemo stolicu bez naslona ili fotelju bez delova za odmaranje ruku. Model mora malo da se nagne napred i da nešto okrene glavu od frontalne pozicije. Ruke i šake, bez obzira da li će u definitivnoj slici biti pokazane, treba držati olabavljeno u ugodnoj, ležernoj poziciji. Pazite samo da ramena izgledaju normalno, niti opuštena niti uzdignuta. Ona ne smeju biti ni u potpuno horizontalnoj liniji, čime bi samo odvratili pažnju s lica.
Oči su, naravno, najvažniji deo portreta. Ne plašite se da vaš model gleda direktno u objektiv. To daje portretu srdačnost u izrazu i otvorenost koja se drugim načinom ne može postići. Osim toga, ako lice koje snimate gleda van kamere, postoji opasnost da pogled odvede gledaoca van slike. Zato ostavite u pravcu očiju dosta praznog prostora na vašem negativu, kako bi se ovaj osećaj izbegao.
Kod snimanja portreta postavlja se jedno opšte pravilo, a to je, da model izgleda uvek ležeran i ugodno smešten. To naravno ne znači da model treba da se izvali ili razbaškari na otomanu ili fotelji. Dobar deo osećaja ležernosti i opuštenosti može se postići ako lice koje se snima sedi normalno na stolici ruku lako opuštenih u krilo i nogama ugodno nameštenim.
Portretisanje nije teško ako samo vežbate i učite šta mogu razne svetlosti da proizvedu. Jedan od najboljih načina za vežbu je lutka, odnosno glava lutke ili manekena . Postavite glavu na neku kutiju i osvetljavajte je sa svih strana. Kada budete pomerali svetlost prema glavi iznad i ispod, oko i iza nje, onda ćete videti šta se sve dešava sa osvetljenim i osenčanim delovima glave. Kada budete uočili osvetljenje koje vam se najviše sviđa, zapišite na hartiju i nacrtajte dijagram sa rasporedom svetla, kamere i modela, i to čuvajte za vašu dalju upotrebu.
Pokušajte s ovim i nećete se kajati, jer kada se dobro budete upoznali sa osvetljenjem, priborom za snimanje i, naročito, postavljanjem modela, uspeh neće izostati i vi ćete onda lako sa već uvežbanim okom moći zapažati nedostatke u radu i na taj način postići svoj neposredni cilj - dobijanje dobrog i ekspresivnog umetničkog portreta.
Vreme loših fotki produkata je odavno za nama. Nemojte očekivati da će vam loše osmišljen sajt sa tuđim, lošim fotografijama, doneti neku zaradu. Prava fotografija je ono što privuče prvi pogled a to je ono što najčešće dovede i do konačne odluke o kupovini. Kod nas dobijate uslugu izrade vrhunske fotografije, za sve namene.
Pozovite nas