Fotograf mora vežbati oko da traži linije i oblike unutar scene. Ti oblici su građevinski materijal fotografije. Svaki od njih može biti iskorišćen za poboljšanje fotografije i može osigurati znatnije prenošenje željene poruke.
Vodoravne linije smiruju.
Zamislite osobu koja spava ili daleki horizont. To su relaksirajuće linije koje unose mir u fotografije. Nađe li se vodoravna linija u sredini slike, s podjednakom količinom neba na gornjoj i tla na donjoj polovini slike, slika će verovatno delovati dosadno. Međutim, ne mora uvek biti tako! Najvažnije je uočiti i razumeti koji je element slike impresivniji, pa onda pomaknuti horizont prema gore ili dole, kako bi ga naglasili.
Uspravne linije deluju dinamično.
Objekti poput stabla ili oblakodera, deluju dinamično naročito kada je slika u portretnom (uspravnom) formatu, pa je naglašena njihova visina. Snažne, dinamičke linije. Kombinujte ih sa vodoravnim linijama kako bi dobili vrlo upečatljive rezultate. Kada govorimo o uspravnim linijama, mislimo na stabla, zgrade, ljude. Želite li da naglasite visinu i snagu, postavite aparat u vertikalan položaj - tako možete naglasiti visinu dok će snagu oslikavati najduži deo kadra.
Dijagonalne linije ostavljaju ipak najsnažniji utisak.
To je linija koja se prostire dijagonalno preko scene i uvodi vas u fotografiju.
Može se koristiti za stvaranje osećaja dubine i pokreta, i mrtvoj fotografiji udiše život! To su najzanimljivije i vizuelno najuzbudljivije linije. One vas na najdinamičniji način vode u središte zbivanja i sadržaja. Objekti koji se protežu dijagonalno preko slike privlače najveću pažnju posmatrača. Izbegavajte podelu kadra na dva dela postavljanjem dijagonale tačno od jednog ugla slike do drugog -slika će izgubiti na napetosti.
Puno će biti zanimljivije započne li dijagonala izvan ugla i završi izvan onog suprotnog ugla. Dobićete puno uravnoteženiju sliku unutar granica kadra.
Najprivlačniji oblici su oni sa izraženim dijagonalnim linijama. Trougao je na primer oku vrlo privlačan oblik. Njegove tri strane uvode neparne brojeve u fotografski rečnik. Razmislite o strukturi vaše fotografije – postoje li na njoj tri elementa na koji se mogu združiti tako da njihove imaginarne linije čine trougao?
Četvorougaoni oblici poput trgova i četvorougaoni odrazi ne stvaraju konflikte i na njima ne privlači mnogo toga pažnju gledaoca. Međutim oni mogu biti postavljeni dijagonalno ili u trougao da bi stvorili puno uzbudljiviju scenu. Takođe, kombinacija kružnih i zakrivljenih linija s ravnim linijama stvara veliku napetost.
Iako postoje slučajevi kada subjekt morate postaviti u sredinu fotografije, puno zanimljiviju, uravnoteženiju i snažniju kompoziciju možete ostvariti smeštajući objekt izvan središta slike, jer to trenutno podstiče oči gledaoca da krenu po fotografiji. Središnje smešten objekt privlači pažnju u središte fotografije i tu je zadržava, čineći fotografiju u celini jednoličnom i nezanimljivom. Želite li da stvorite apstraktan ili grafički zanimljiv prizor stvarnosti, najbolje rezultate ćete dobiti koristeći pravilo trećina.
Naravno, kompoziciju možete očvrsnuti blagim pomicanjem žarišne tačke. Verovatno ste već dosta čitali o toj staroj kompozicijskoj metodi koju su razvili slikari još pre nekoliko stotina godina. Ideja je u tome da se slika podeli sa dve horizontalne i dve vertikalne linije na devet jednakih delova. Postavljanjem objekta ili ključnog dela slike na, ili blizu ukrštanja linija - tačke najveće snage - kompozicija postaje uravnoteženija i cela slika privlači pažnju posmatrača. Iznenađujuće je kako uočljivi mogu postati i mali objekti na velikoj sceni.
Pravilo trećina nije potrebno primeniti baš na svakoj slici, jer ćete tako stvoriti seriju kloniranih fotografija podjednake atmosfere. Ponekad je dovoljno pomaknuti glavni objekat izvan središta i dobićete uravnoteženiju sliku, ili ga pomaknuti sasvim na ivicu slike. Ponekad je jednostavno potrebno subjekt "napenaliti" u sred fotografije, sve dok je taj subjekt jedino na šta hoćete da usmerite pažnju posmatrača.
Zamislite da ste na safariju i lav krene da trči ka vama. To je trenutak kada subjekt (lav) mora biti tačno u središtu fotografije, ako uspete čvrsto držati aparat u tom momentu.
U fotografiji se obično kaže da ako nešto ne možete uraditi dobro, napravite veliko.
Ispunjavanjem celog kadra glavnim subjektom snimanja nema dvoumljenja šta je središnja tačka fotografije - premda primena neke od tehnika kompozicije, poput smeštanja glavnog objekta u tačku napetosti i dalje igra važnu ulogu.
Ako vam ne uspeva da pronađete inspiraciju u nekoj sceni, krupan plan je odlična polazna tačka. Priđite bliže...pa još bliže.
Pre nego što pritisnete okidač, preletite pogledom po tražilu da vidite ima li u kadru nečeg suvišnog, ometajućeg - sve što bi umanjilo čvrstinu kadra treba nemilosrdno izbaciti.
Posebno pazite na naglašene delove van fokusa u pozadini - nebo što pomalja između krošnji stabla je klasičan primer. To će verovatno privući pogled posmatrača.
Pokušajte da zamaskirate taj detalj središnjim subjektom ili promenom položaja sasvim ga izbacite iz kadra ako je to potrebno.
Kada fotografišete ljude, životinje, cveće itd. pripazite na položaj senki – ne želite sigurno za glavu da skratite svoj subjekt oštrom crtom senke ili promenom nijanse boje.
Način na koji ćete aranžirati sadržaj koji snimate jednako je važan kao i odluka šta nećete ostaviti na slici.
Svaki element prizora kojeg slikate mora ojačati i podupreti onaj središnji - ako ne, budite spremni da ga izostavite, bilo promenom mesta, promenom objektiva ili naknadnim dolaskom na isto mesto.
Kompozicija je reč koju mnogi fotografi upotrebljavaju vrlo obazrivo, iz razloga straha, predrasuda ili neznanja. Oni koji se plaše, smatraju da je tema razgovora suviše problematična i zamršena za ma kakvu vrstu diskusije; oni koji se klone ovog izraza zbog predrasuda, dovode to u vezu sa jalovim piktorijalizmom staromodne salonske fotografije, a oni koji su ostali neznalice u fotografiji, pravdaju to zbog mističnih, zbrkanih diskusija koje suviše često zamute svaki razgovor o ovom predmetu.
Ali kompozicija - "stvaranje celine", da upotrebimo definiciju Thorndika Barnharta - je osnovni problem za svakoga fotografa koji želi da postigne više od običnog "škljocanja". Možda je "uređivanje" (organizacija) ili "pripremanje" bolja reč.
Kompozicija bi, dakle, značila uređivanje (organizovanje) likovnih elemenata - forme, linija, svetlih i osenčenih partija - u ujednačenu, skladnu celinu. Život je bezgranično raznolik, haotičan i promenljiv.
Zadatak kreativnog fotografa je da odvoji fragmente ovog haosa i da ga tako "uredi" u tražilu svog aparata da slika ispadne jasna i povezana. Gramatika kompozicije, tj. oni grafički elementi koji stvaraju kompoziciju i zakone koji je prate, ista je za fotografiju kao i za slikarstvo ili bilo koju drugu likovnu umetnost ali metode postizanja kompozicije nisu iste za sve likovne forme i ovo unosi dosta konfuzije i protivrečnosti. I slikarstvo i fotografija koriste ravnu površinu i oboje su ograničeni oštrim, utvrđenim granicama pravougaonika ili kvadrata.
Razlika između fotografa i slikara je u prilazu pravljenja slika. Slikar stvara direktno i ima apsolutnu kontrolu nad elementima kompozicije. On stoji ispred parčeta čistog platna i koristi potpunu slobodu da stvori ono što želi. Ako je čak slikar apstraktan ili subjektivan, on može eksperimentisati i sa oblicima, bojama i strukturom koji nisu ni u kakvom stvarnom odnosu sa realnim objektima.
Fotograf, međutim, mora da radi indirektno da bi stvorio efektnu kompoziciju. U poređenju sa slikarom, fotograf je mnogo više i čvršće vezan sa realnošću. On može da registruje samo ono što stvarno živi pred objektivom njegove kamere.
Da li ovo znači da je fotografija mehanički proces registrovanja bez kontrole fotografa? Svakako da ne, jer ovaj argumenat, koji se javio još pre 120 godina, čim su Daguerre i Niepce fiksirali svoje prve fotografije, prilično je brzo srušen, zahvaljujući nekim fotografijama u toku ovih istih 120 godina. Fotografi stvaraju kompoziciju najvećim delom indirektnim metodama. Samo studio-fotograf radi sa uvežbanim modelima ili mrtvim predmetima, te tako ima direktnu kontrolu kao slikar. Događaj može da se režira, stolica može da se pomeri a rolpapir da uguši nepogodnu pozadinu, ali ovo su ipak ograničene metode. A što se tiče fotoreportera, on smatra naročitim uspehom ako događaj prikaže onako kako se desio.
Pa koje su onda indirektne metode kontrole koje ostaju fotografu? Ove dve su najosnovnije: kontrola prostora i kontrola vremena. Kontrola prostora znači izbor daljine snimanja - opšti plan, srednji plan, krupni plan ili detalj - i određivanje ugla snimanja. Svaki onaj ko napravi korak dva udesno ili ulevo da bi se oslobodio neželjene pozadine, vrši kreativnu kontrolu u toku samog slikanja. Fotograf se kreće u prostoru oko svoga objekta i time menja kompoziciju. Ako ima dobre oči, on će naći daljinu i tačku snimanja koje će najbolje izvršiti uređivanje njegove slike. On može i povećati svoju kontrolu izborom objektiva različitih žižnih daljina, od ekstremno širokih do super-teleobjektiva. Kontrola vremena je možda jasnije objašnjena Henri Cartier - Bressonovom koncepcijom "odlučujućeg momenta". U toku događaja - većina situacija sa kojima se suočava fotograf su u stanju kretanja - trenutak koji se izabere za ekspoziciju je najznačajniji. Jedan delić sekunde kasnije ili ranije i slika (tj. veran trenutak događaja) je ispuštena. Fotograf treba da ima oštar vid i brz refleks da bi uhvatio "leteći trenutak" kada se elementi njegove slike spajaju u dobro organizovanu celinu.
Ove dve osnovne metode kompozicije slike ne znače sve što stoji na raspolaganju fotografima. Postoji još osvetljenje, izbor žižne daljine (tj. izbor oštrine ili neoštrine), hemijska kontrola nad tonalitetom i kontrastnošću - i plus tome rad u mračnoj komori: kontrola kopiranja, razvijanja i povećavanja. Svi ovi metodi čine fotografiju više kreativnim sredstvom izražavanja, nego razni mehanički pronalasci za golo registrovanje realnosti. Ipak, fotograf, više nego slikar, u milosti je slučaja. On treba još da razvije intuiciju za dobru kompoziciju i munjevitu reakciju zato što se često dobra fotografija pojavi neočekivano i nestane skoro uvek pre nego što on - ili zatvarač - okine. Nije potrebno nikakvo podudaranje između broja načinjenih ekspozicija i broja postignutih dobrih slika, ali jedan snimak je retko dovoljan.
Ako slikar napravi grešku on može da je popravi i ponovo da pokuša. Ako fotograf pogreši, on ne može da popravi grešku sem da napravi novi snimak. Svaka umetnička ekspresija ima svoja ograničenja. U poređenju sa slikarom, fotograf radi pod težim ograničenjima koja uz to više zahtevaju. Ali u okviru ograničenja svoje forme on još može da koristi ogromnu slobodu stvaranja. Grešaka će biti utoliko manje ukoliko više savladate različite fotografske kontrole koji zapravo komanduju elementima kompozicije
Dobra kompozicija, kao vrlina je nešto s čim se praktično svaki može pohvaliti. I dok većina fotografa barem veruje da dobro komponuje svoje slike, malo njih zna zašto je kompozicija tako važna.
Odgovor na pitanje "Zašto se mučimo sa kompozicijom?" je stvarno vrlo jednostavan. Dobro komponovana slika je jasnija, efektnija i prijatnija nego ona koja je rđavo komponovana. Fotograf izražava sebe ne samo izborom onoga što slika, već isto tako i načinom koji je izabran da gleda na objekat.
Posao i briga svakog fotografa nije samo sadržaj slike već i kompozicija forme u kojoj je sadržaj izražen. I dok je dobra kompozicija značajna za svaku fotografiju, njen odnos prema objektu može da se menja. U većini fotografija zadatak kompozicije je da podupre i razjasni sadržaj slike. Međutim postoje i fotografije koje su apstraktne. U ovim fotografijama objekat je izabran pre svega za grafički efekat i u tome smislu kompozicija je slika.
Kompozicija svake slike ima više zadataka. Najosnovniji zadatak je da koncentriše pažnju na centar interesa slike. Kompozicija koja vodi pogled posmatrača na deo slike koji nije u odnosu sa idejom koju je fotograf hteo da izrazi, izgleda rđavije nego da je zaboravljena. Posmatrač ne bi trebalo da ima neugodan osećaj radoznalosti o tome šta se dešava "iza" slike. Držanje pažnje posmatrača je značajna funkcija fotografske kompozicije.
Najsloženiji i najprefinjeniji zadatak kompozicije je da podrži emocionalnu visinu fotografovih osećanja o objektu slike. Mišljenje da različiti tipovi linearne kompozicije mogu imati različito emocionalno dejstvo - iako se to često događa - postaje vrlo problematično i nejasno. Ipak, poznato je da horizontalna linija najbolje daje utisak mirovanja; vertikalna linija izražava dostojanstvenost i ozbiljnost; dijagonalna linija je najdinamičnija; cik-cak linija je najaktivnija a kriva je najgracioznija. Pri svemu tome ne sme se nikada zaboraviti da se dinamična kompozicija primenjuje samo na dinamične motive.
Često se govori da nema utvrđenih zakona kompozicije i da mnoge fotografije ne poštuju ni osnovne zakone kompozicije. Međutim, zaboravlja se kada se zakoni ruše, da onda mora postojati stvarni razlog, vizuelan ili psihološki, da se to čini.
Evo nekoliko osnovnih zakona kompozicije kojih se, manje-više, svi koji sebe smatraju fotografima drže:
Jedna od najuobičajenijih grešaka u kompoziciji je zaboravljanje da se isti tonovi mogu pomešati.
Ako ima više od jednog važnijeg objekta, odnosno, više centara interesa, slika će zbuniti posmatrača.
Mnoge neplastične i neinteresantne slike mogu se lako spasiti ubacivanjem prednjeg plana.
Ovaj savet sadrži istinu da ni vertikale ni horizontale ne treba tačno da dele sliku. Rezultat će biti suviše statična, simetrična kompozicija.
Centar interesa je najznačajnija tačka na slici, to je mesto na koje oči odmah idu. Efekat će se znatno smanjiti ako centar interesa bude i centar slike.
Akcija ili pokret ma koje vrste vodi oči u pravcu kretanja. Ako akcija beži iz slike više nego što ulazi, kompozicija je oslabljena. Ovo isto važi i za portret.
Čista ili neutralna pozadina pomaže da se objekat lepše istakne. Ekspozicija i osvetljenje takođe pomažu da se redukuje konfuznost i prenatrpanost. Ako vam nisu potrebni detalji u senci, tj. mogu nepotrebno da privlače pažnju, onda ćete kraće eksponirati i dobićete crnu senku. Snimanje sa male daljine je najefektniji i najlakši način da se isključe nepotrebni detalji i da se istakne ono što je najvažnije na slici.
Oštrinom odnosno, neoštrinom slika se takođe pojednostavljuje. Osim toga već kada gledate motiv izbacite sve što je nepotrebno. Fotografsko gledanje je neprekidan rat protiv nebitnog i beznačajnog.
Postoje dva osnovna tipa pravljenja izreza iz negativa. Prvi i najobičniji je korektivni izrez: to je izbacivanje elemenata koji ruše ekspoziciju i koje ne možete da isključite iz slike kada snimate. Korektivan izrez je i sređivanje manjih "nereda", kao izbacivanje kosih ili ispravljanje horizontalnih linija.
Drugi tip pravljenja izreza se vrši u kreativne svrhe. Jasno je da nećete uvek želeti da budete ograničeni onakvim slikama kakve su snimljene. Neke slike prirodno traže vertikalan format, a neke bolje izgledaju u horizontalnom formatu. Treba ipak podvući da je pravljenje izreza iz negativa stvar ukusa i znanja fotografa.
Vreme loših fotki produkata je odavno za nama. Nemojte očekivati da će vam loše osmišljen sajt sa tuđim, lošim fotografijama, doneti neku zaradu. Prava fotografija je ono što privuče prvi pogled a to je ono što najčešće dovede i do konačne odluke o kupovini. Kod nas dobijate uslugu izrade vrhunske fotografije, za sve namene.
Pozovite nas