Fotografija - četiri godišnja doba

izvor: Vidoje Mojsilović, "Fotografija-od ideje do realizacije"

četiri različita pristupa fotografiji

Svako godišnje doba zahteva poseban prilaz ekspoziciji i svako ima svoje specifične uslove i motive i sasvim određene načine obrade. Digitalna fotografija je omogućila da se i od lošeg snimka odgovarajućom obradom može dobiti skoro sasvim ispravan. Ali to je istovremeno najgori put u fotografiji, jer se fotograf na taj način postepeno navikava da fotografiju prima kao mehaničko sredstvo izražavanja. Poznato je da ni jedna fotografija koja svojom tehničkom blistavošću oduševljava, nije napravljena a da fotograf strogo nije vodio računa o svim zahtevima koje dati motiv traži.

Proleće

Ovom godišnjem dobu jesen je slična u pogledu svetlosti, jer je jačina približno ista a, zatim i zbog činjenice da se može snimati tokom celog dana. Međutim, dok se za vreme jeseni ekspozicija postepeno produžava što se ide sve dublje u jesen, u proleće je obrnuto.

Proleće donosi vedriji, bujniji štimung, pa prema tome zahteva i takav stil fotografije. Više svetlosti, kontrastnosti, radosti. Iskoristite oblake koji su naročito lepi u proleće. Snimajte pejzaže neposredno posle kiše, kada vidljivost na daljini dostiže maksimum. Za fotomontažu, dobro je imati više snimaka oblaka, jer će dobro doći kada bude zatrebalo da se umontiraju u snimak pejzaža bez oblaka.

Drvo je jedan od vrlo retkih objekata iz prirode koji ujedinjuje neprocenjive vrednosti savršenog modela. U isti mah, ono je poslušno i uvek na raspolaganju, otkrivajući bezbroj raznih oblika i boja. Svaki čovek može biti dirnut veličinom drveta, kada stoji pred kakvim starim divom, koji još tu i tamo u nekom predelu štrči. U deblu i granama ogromnog stabla nagomilane su velike mase živog drveta. U njegovoj visini i bujnosti leži garancija za neprestano obnavljanje života, a u tvrdoći se utelovljuje životno trajanje. Naši preci su verovali da su čovek i drvo u tajanstvenoj sudbinskoj vezi.
Jedno drvo ili grupa drveća zakržljala ili neprirodnih oblika, može da izmeni karakter ili atmosferu pejzaža. Međutim, drveće ne mora uvek da bude glavni objekat slike na kome se gradi osnova kompozicije; često je ono samo dopunski element kompozicije pejzaža koji sa svoje strane dopunjuje i karakteriše sadržaj jednog predela.
Grane u prednjem planu, sa ili bez stavala, često će zakloniti neinteresantno nebo i pomoći će da se održi utisak prostornosti.
Ravna svetlost, koja dolazi iz pozicije kamere, kada je fotograf suncu okrenut leđima, izbegava se pri snimanju drveća. S obzirom na to da je drvo pre svega oblik, da uz to jedan njegov veliki deo čini lišće, treptavo, sitno, tonski fino izbalansirano, uvek nastojte da ga snimate pri svetlosti sa strane ili u protivsvetlu.
Izbegavajte opšte planove visokih stabala, jer će se na njima teže raspoznati šare lišća i grana i bezbrojni oblici isprepletanih grančica. Koncentrišite se na detalj: grančica sa nekoliko listova, "sudari" oblika, apstraktne linije u kori - uvek će snažnije da deluju od celine.

Nigde se više ne pazi na oštrinu nego ovde, jer, snima se pokretan objekat! Lišće se i pri najmanjem dašku vetra pomera, naročito pri vrhu stabla. Zato ne treba snimati dužim ekspozicijama od 1/200s.

Obzirom da se kompozicija uglavnom oslanja na uravnoteženje masa, važan je oblik fotografije. Drveće koje ima široku krošnju, kao kedar, hrast ili kesten, zahteva horizontalan fotmar, dok visoki jablanovi, topole i slično drveće, traže vertikalan format. Sve grane koje se pružaju prema kameri moraju biti oštre, a isto tako i stablo.

Posebnu pažnju pri snimanju drveća obratite na nebo. Blještava belina neba koja se vidi kroz lišće neće moći da se zatamni dosvetljavanjem drveta. Stajna tačka treba da bude tako izabrana, da se nebo ne vidi ni najmanje.

Potrebno je bogato eksponirati snimak prilikom snimanja drveća. Odredite maksimalnu ekspoziciju a onda povećajte otvor blende za još jedan razmak. Naknadno se snimak može dodatno zatamniti i umekšati obradom. Proleće je, kao i jesen, doba za snimanje drveća; nije doduše više zlatasto žuto, ali je zato svetlozeleno, sa neizmernom skalom tonova, uz to sveže i bez prašine.
U proleće, nežni pupoljci izlaze iz iz starih ispucalih stabala, iznova dolazi do izbijanja života. Svako drvo ima neke svoje speficične zahteve i trenutak snimanja.

Vrba - najlepša je u rano proleće, dok još sasvim ne olista. Njene elegantne grane najprivlačnije izgledaju pored vode, kada su u silueti.

Četinari i tisovina - najživopisniji su kada su pored njih zagasite omorike, jer tako deluju kontrastno.

Lipa - period prvog listanja. U protivsvetlu prozračnost lista će najlepše da se istakne.

Hrast - rano proleće, kada je lišće više žuto nego zeleno.

Razne voćke - u periodu cvetanja, vodeći računa da je to vrlo kratak vremenski interval.

Leto

U ovo godišnjem dobu, svetlost je najjača. Katkad to toliko smeta, da je najbolje ne snimati. U podne, kada je sunce najviše, a senke najtvrđe, izbegavajte snimanje. Leti se ne snima između 11 i 15 časova, jer su kratke senke najmanje pogodne za pejzaže ili za predmete čija forma ili struktura želi da se prikaže.

Drveće se leti snima u granicama njegovih masa i efekata sa senkama, a ne prikazuju se studije detalja. Obilje lišća, uz to prašnjavog i oštro osvetljenog - karakteristike tog doba - čini drveće najmanje interesantnim za snimanje.

Ne treba se čuditi ako na portretu dobijete velike podočnjake. Ukoliko baš mora da se snima, onda svakako treba duže eksponirati (za dve do tri blende) a kasnije rasvetliti snimak jer će se tako dobiti mekši snimak sa blagim senkama.

Leto je doba putovanja, razonode i odmora. Na letovanju je život dinamičan, pa zato neka i fotografije imaju živosti i veselja.

Jesen

Ovo godišnje doba je idealno za fotografe u dva pravca: ima pogodnu svetlost i može tokom celog dana da se snima. Sunce je vrlo nisko, svetlost nije jaka, a duge, zahvalne senke nisu tako oštre. Jedino je preporučljivo izbegavati snimanje rano ujutro ili kasno popodne, jer je tada svetlost isuviše slaba a senke vrlo meke.

Magla je zaštitni znak ovog godišnjeg doba. Atmosfera ovog doba, bilo gradska ili u prirodi, najčešće se vezuje sa maglom. Jesenja magla može sasvim da izmeni utisak prave daljine i zakloni mnoge ružne predmete. Prljavi zidovi, ograde prekrivene plakatama, žice, fabrički dimnjaci, telegrafski stubovi - sve se to u magli priguši i umesto ružnih objekata, dobijemo sasvim nove, na izvestan način, čarobne i lepe i oku vrlo prijatne.

Tipična jesenja atmosfera sa maglom dobiće se samo ako fotografija ima potrebnu dubinu, pravilnu tonsku kompoziciju i štimung. Zato treba obezbediti neki objekat u prednjem planu, jer će inače slika da deluje sivo i monotono. Sa tim problemom se fotograf neće sresti u prirodi, jer sa udaljenošću pojedinih objekata (planinskih vrhova, šuma, usamljenog drveća, malih naselja i sl.) njihovo odvajanje će se takođe na fotografiji zapaziti. Jedan od najlepših trenutaka za snimanje je posle kiše kada sa drveća kaplje voda, a lišće svetluca.

Gustina magle i kontrast objekta - svetli i tamni objekti su osnovni faktor pomoću kojih se stvara osećanje - iluzija dubine i perspektive na fotografiji. Retka ili preterano gusta, magla na slici deluje kao da je snimamo po oblačnom ili kišnom vremenu. Izbegavati preekspoziciju, jer će nežni oblici objekata u srednjem i zadnjem planu biti nejasni.

Ukoliko je magla dosta gusta, produženje ekspozicije je i do tri puta. Ako se magla uklanja radi jasnijeg registrovanja udaljenih objekata, onda se može snimati narandžastim ili crvenim filterom. Ovo neutralisanje magle je samo delimično ako je preterano gusta a kod sumaglice je potpuno. Plavi filter laku plavičastu maglu čini svetlijom, a u nekim slučajevima i belom, dok žuto lišće zatamnjuje. Ovako, kontrastnost objekata može biti znatno pojačana.

Magla je u protivsvetlu vrlo fotogenična, a fotografija puna atmosfere. Ukoliko se magla snima ujutro, preporučljiv je žuti filter koji će dati izražajniju i svetliju maglu. Uspešni su i noćni snimci sa maglom uz efektne kontraste između nekog veštačkog svetlosnog izvora i interesantnog objekta. Tradicionalne teme za noćne snimke su: železničke stanice, mostovi, gradski parkovi, kaldrmisane ulice, drveće, lukovi uličnih svetiljki, siluete zgrada itd. Bogato eksponirani snimak u stabilnoj kameri na stativu, dodatno obrađen, osigurava tehnički uspeh snimka.

Snimanje pod ovim atmosferskim uslovima zahteva posebno obraćanje pažnje na centar interesovanja slike. Da li da se snimi usamljena figura čoveka ili neko kretanje prema kameri ili udaljavanje od nje, zavisi od ličnog stava fotografa i njegove namere šta želi da prikaže. Usamljena figura koja se udaljava od kamere prema zamagljenom prostoru, proizvešće dublji utisak misterije u svesti posmatrača, prvenstveno zbog pomanjkanja mogućnosti identifikacije.

Pri odabiranju prednjeg plana odaberite takav predmet koji će biti centralni objekat slike. Sama magla če ppodići njegovu važnost time što će zadnje planove prigušiti.

Za ovakve snimke potreban je svetlosno jak objektiv jer se snima pod siromašnijim svetlosnim uslovima. Od pribora potrebno je predvideti još i stativ, samookidač, kao i neku zaštitu za kameru ili objektiv u slučaju da je magla jako vlažna. Samookidač je poželjan jer ćete možda ponekad i sebe da uključite u fotografiju, ako ne nađete nikog drugog.

Jako su zahvalne i fotografije nastale neposredno posle kiše, kada sunce počne da se pojavljuje, a gradski asfalt živopisno reflektuje. Kiša, tmurno jesenje nebo, ogolele gran od nekada bujnog drveća - dočaraće tipičnu jesenju atmosferu. Ako baš i kiša treba da se registruje, onda snimati u protivsvetlu, sa tamnom pozadinom. Naravno, dobar zaklon je od suštinske važnosti. Ukoliko istovremeno pada kiša i sunce sija, osvetljavajući u protivsvetlu kapljice kiše, pruža se izvanredna prilika da se verno registruju. Teški pljuskovi proizvešće laku izmaglicu koja će da da reljefnost i atmosferu fotografiji. Utisak kišnog dana na fotografiji se pojačava baricama i sjajnim mokrim površinama sa refleksima. Ukoliko je refleks osnova glavnog interesovanja fotografije, onda uoštrite na njega. Međutim, lokva koja daje savršen refleks nije pogodna, jer jednostavno daje duplikate motiva i oku predstavlja dve identične slike. Fotografija koja izgleda isto kao kada se okrene naopako, nema nikakve vrednosti i običan je kič.

Plodovi; jesen počinje zrelim plodovima i treba ih snimati tako da deluju što plastičnije (svetlost sa strane), krupnije (teleobjektiv ili neki od pribora za bliska snimanja - makromeh, makrozoom) i da budu spontano komponovani. Snimak ne pretrpavati, a posebno će lepo da izgleda ako se pored zrelog voća stavi i neki predmet, sigurno ne takav koji nema nikakvu vezu sa zrelim jesenjim plodovima.

Arhitektura; blage jesenje senke daće sve detalje i u najdubljoj senci. Neće trebati filter, jer će nebo i bez njega biti tamno da bi arhitektura dovoljno "odskočila" od pozadine.

Zima

Bezbrojni su zimski motivi, počev još od dana kada sneg nije pao i kada našu pažnju privlače mokre oranice, vlažni asfalt, crno-bela grafika tmurnih zimskih dana, misterija magle i iskričavost inja pa do prvog snega i prvih zimskih čarolija: ledenih kiša, zaleđenih bregova, okićenih grana, zavejanih ulica, blještavih ledenih kristala, skijaša, grana, zavejanih ulica, klizača na ledu, raznih zimskih sportova, romantičnih predela i gradskih trgova i parkova sa zavejanim spomenicima...

Melanholija zimskih predela je isto tako interesantna za fotografisanje, kao i pejzaž pod blještavim prolećnim suncem, tek probuđen nakon dugog zimskog sna.
Zimski snimak deluje monotono i neinteresantno ako predstavlja samo belu pustinju. Ali, beli pokrivač lako se učini interesantnim ljudskim figurama, tragovima skijaša, vozila ili ljudi, ili tu i tamo nekim predmetima čija je prirodna boja još ostala nedirnuta od snežnog pokrivača.

Zima je najopasnija za snimanje: sneg je vrlo teško dobiti na fotografiji kako treba; ne sme da bude beo, jer deluje kao reč, ni siv, jer izgleda prljavo. Obilje svetlosti i velika jačina reflektovane svetlosti zadaju dosta muke i pri određivanju ekspozicije. Sneg se obično snima pri prvim sunčevim zracima na novom snegu, jer se tada sneg najbolje iskri.
Sneg se ne snima po oblačnom vremenu, sem ukoliko se želi tmurni zimski štimung ili grafički efekti. Lepi su snimci u protivsvetlu, ali vodite računa da ukoliko je bela površina razbijena tamnim objektima, onda će oni da budu neprirodno crni, pošto se nalaze u senci.
Kratke ekspozicije treba izbegavati. Kada se snima grupa ljudi ili samo jedan čovek, svetlost se ne očitava sa velikog odstojanja. Treba obratiti pažnju da ne bi lica bila suviše tamna na snimku.

Kada se snimaju pahuljice, onda neka budu obasjane suncem a pozadina u senci. Pahuljice snega se mogu dobiti na više načina, a jedan je da se preko crnog somota prospe šećer u prahu i snimi kamerom koja se u momentu ekspozicije (podešene na bulb-B mod) pomera dijagonalno.

Zima je puna motiva, a nisko sunce i duge senke su najzahvalniji elementi za fotografiju. I ovde važi pravilo da svetlost pada koso sa strane, jer će samo tako da se dobije puna blistavost snežnih kristala, bogati tonovi (nije tačno da zima nema boja), svetlucavi refleksi smrznutog snega i zanosni zimski štimunzi puni živosti i harmoničnosti, kontrasta i zanimljivih svetlosnih efekata.

Zimi je kontrast znatno smanjen, crnih tonova je vrlo malo, dok su sivi i beli svuda oko nas, što treba urediti naknadnom obradom. Ali duge ekspozicije treba izbegavati zbog gubitka detalja u tamnim tonovima.